Pose venčanja knjaza Danila sa Tršćankom Darinkom Kvekić dogodilo se nešto što je do tada bilo prosto nezamislivo u Crnoj Gori: svatovi i svi glavari su prilazili redom i ljubili ruku mladoj šesnaestogodišnjoj kneginji. Svi sem starog senatora i glasitog junaka i umnika Stevana Perkova Vukotića.
Kad ga je knjaz Danilo upitao zašto i on nije poljubio kneginji ruku, Stevan mu odgovorio:
– Duše mi, gospodaru, zakleo sam se da žensku i tursku ruku nikad neću poljubiti…
Knjaz Danilo, razdiran kompleksom fizičke neuglednosti, stalno je nastojao da dokaže kako su i mali moćni i veliki, sposobni, makar i za zlodela. Bio je brz i prek i na sablji i na reči, nemilosrdan i nepokolebljiv kad sudi i kad odlučuje, a stalno ojađen i iskompleksiran svojim fizičkim manama, koje su sigurno dolazile još više do izražaja i bile mnogo više naglašene i zbog toga što je seo na stolicu Njegoševu, što je nasledio čoveka koji je bio oličenje i fizičke i duhovne lepote.
Prota kao svedok
Njegovo veliko prijateljstvo sa francuskim vicekonzulom u Skadru Ekarom i uopšte njegovo okretanje i oslanjanje na Francusku, zli jezici i neprijatelji njegovi nisu tumačili samo kao posledicu dobrih diplomatskih odnosa i diplomatske naklonosti Francuske, posebno ne otkad je u dvor pod Orlovim kršem ušla knjeginja Darinka. Među knjaževim protivnicima se šuškalo da francuski vicekonzul iz Skadra ne dolazi tako često na Cetinje samo zbog knjaza i diplomatije nego i zbog ćudljive i ambiciozne Tršćanke.
Ostaće, naravno, večita nepoznanica da li je knjaz Danilo imao stvarnih razloga za nastupe ljubomore, ali je izvesno da su svađe između knjaza i kneginje ostigle kulminaciju 1856, kada, po prilici, umalo nije došlo i do razvoda braka. Razlog tome je bila jedna nova, sasvim konkretna intriga o navodnoj ljubavnoj vezi kneginje Darinke i tadašnjeg vladike crnogorskog Nikanora Ivanovića.
Iz knjige dr Dima Vujovića “Knjeginja Darinka – političke aktivnosti”, može se doznati da je intrigu proneo i knjazu je u uši uvrzao jedan njegov ministar koji je bio u nekakvoj zavadi sa vladikom Nikanorom. Ministar se, navodno, pozvao i na svedoka, protu Joka Špadijera, dvorskog sveštenika, i do tada vrlo bliskog knjaževog prijatelja, i učitelja Petranovića. Po njihovom dokazivanju, vladika Nikanor, čim ugleda leđa knjazu Danilu, dolazi kod kneginje Darinke i za to vreme su vrata njenih odaja uvek zaključana.
Knjaz je istog časa sa njima pošao kod vladike Nikanora i prisilio ga da kneginji napiše ljubavno pismo, onako kako mu je knjaz diktirao. Našao se tu i poverljiv pismonoša da preda knjeginji pismo, i, naravno, vrati njen odgovor kao nepobitan dokaz njenog neverstva.
Pucanj u Sava
Dogodilo se, međutim, obrnuto: kneginja je vratila pismo s komentarom gnušanja prema vladici, koji se upustio u tako prljavu rabotu da se on kao najviši duhovnik i crkveni velikodostojnik udvara ženi svoga gospodara…
Knjaževa ljubomora i zavidljivost glavu je izgleda skinula i stasitom Savu Đuraškoviću, jedan od najlepših izdanaka ove glasite crnogorske porodice. On je, za svoju nesreću, postao rado viđen gost na cetinjskom dvoru. Zavoleo ga je, po prilici, i sam knjaz Danilo, ali mnogo više kneginja Darinka, dotle da ih je on gotovo redovno pratio kad bi sa Cetinja silazili na odmor na Rijeku Crnojevića ili u Boku Kotorsku. Kako je vreme odmicalo, u knjazu je izgleda sve više plamtela sumnja…
Kad je 1857. knjaz Danilo sa suprugom krenuo u državničku misiju u Pariz, narod ga je, po običaju, pratio do izlaska iz varoši, a većina glavara i do broda u Kotoru. Na ispraćaju se zatekao i Savo Đurašković koji je tog dana poginuo. Navodno, neko ga je slučajno i nehotice ubio pucajući s prozora od Biljarde i ispraćajući gospodara na put.
Radoš Ljušić, međutim, tvrdi da su Đuraškovićevi rođaci i prijatelji posle nedvosmisleno utvrdili da je pucano iz neposredne blizine, jer je dolama oko rupe na plećima koju je napravilo zrno iz kubure bila opaljena barutom, a Simo Popović bez uvijanja zaključuje da je Savo Đurašković “poginuo po naredbi knjaza Danila.”
Ubijao ljude bez ikakvog suda
Iz svega je, izgleda, najdeblji kraj izvukao proto Joko Špadijer koji je potom morao bežati glavom bez obzira da bi pred knjazom spasio glavu. O tome nešto šire i konkretnije piše i dr Dimo Vujović:
“Osim ovih intriga, bilo je i drugih optužbi protivu knjaza Danila pa čak i da je ubijao ljude i za najmanju riječ u vezi s knjeginjom Darinkom. Takve optužbe je iznosio i Đorđije Petrović pošto je napustio Crnu Goru. Tako je u jednoj tužbi navodio da je Knjaz ubio jednog Crnogorca samo zato što je rekao da bi vladičinu mladu trebalo poslati Omer-paši. On ubija ljude – žali se dalje Đorđije – i bez ikakvog suda kao što je uradio i 1855. kada je sa knjeginjom išao u Ostrog. Dva Brđanina govorahu o knjeginji i jedan je rekao: ‘O kad bi samo jednom mogao da je poljubim’, toga Brđanina Danilo je odmah ubio i tako isto i jednog čovjeka iz Riječke nahije. Vojvoda S. Popović je pisao u svojim ‘Memoarima’ da je knjaz Danilo naredio da se na Rijeci Crnojevića strijeljaju tri Crnogorca, pod izgovorom da su bili u zavjeri protivu njega, a u stvari, što su se nestašno izjašnjavali o knjeginji.”
