Iako fizički neugledan i ćosav, knjaz Danilo je ipak postao zanimljiv mladoženja oko kojega su se motale provodadžije sa evropskih dvorova.
Izgledalo je nekako najprirodnije i činilo se da najviše šansi ima ćerka srpskog kneza Aleksandra Karađorđevića, kneginjica Kleopatra. To je u političkom smislu izgledalo najnormalnije i najprihvatljivije, ali je, po prilici, merkana i ćerka nekog bečkog bankara, barona Sine, koja bi na sirotinjski cetinjski dvor donela bogati miraz.
Ljut zbog određenih otezanja i kombinacija i iz Beča, a naročito iz Beograda, knjaz Danilo se naprasno odrekao i ruke princeze Karađorđević, odnosno braka sa političkim kombinacijama, i ruke bečke bogatašice i opredelio za Darinku, mladu ćerku tršćanskog trgovca Marka Kvekića, poreklom iz Herceg Novog.
Ćudljivi i svojeglavi knjaz je venčanje i svadbu zakazao za januar 1855. godine i odmah nakon zvanične veridbe, obavljene oktobra 1854, počeo pripreme za veselje. Za mladu je u Trst pošlo samo nekoliko biranih crnogorskih glavara, a u Kotoru ih je čekalo trista svatova, odevenih u raskošne crnogorske nošnje i na okićenim konjima.
Pakosna strina
Plahoviti i sujetni crnogorski knjaz, razdiran kompleksima svog fizičkog izgleda i ljubomorom koju je raspaljivala njegova mlađana nevesta, poskidaće više glava onima koji su i u najvećoj tajnosti izgovorili kakvu ružnu ili pohotnu reč na njen račun. Tragedija Tuka Maksimovića, junaka i lepotana iz Župe Nikšićke, u tom pogledu je posebno karakteristična.
“Među drugim odabranim zvanicama – piše Anica Šaulić u svojoj knjizi o Novici Ceroviću – bio je na knjaževoj svadbi i Tuko Šćepanov iz Nikšićke župe. Vojvoda Mirko i Novica su nastojali da Tuko bude pozvan jer ih je zadužio vrlo veštim uhođenjem i tačnim izveštajem o turskoj vojsci Omer-pašine godine. Tuko je bio vanredne lepote. Pričalo se da u celom Nikšiću nije bilo lepšeg ni Turčina ni Srbina. Kao jedinac imućnog oca vrlo se lepo oblačio i ništa nije radio, samo je išao u lov i jahao dobre konje. Veseo zbog počasti koja mu je ukazana pozivom na knjaževu svadbu, Tuko je obukao najbogatije odelo, stavio toke i oružje okovano u srmi i zlatu. Tako je Tuko privukao pažnju svih gostiju, pa i knjeginje, i ona mu se osmehnula…
U Tukovom selu Liverovićima živeo je župski knez i on pozavide Tuku na počasti. Bio je župski knez u prijateljstvu sa Tukovom strinom, krčmaricom Androm:
– Vala, Andro, tvoj sinovac iziđe na glas, reče knez pošto Tuko ode u svatove. Sad za njega zna cijela Crna Gora i Brda. Kad Tuko dođe iz svatova, on će se ođe faliti kako mu je bilo, no glaj, sokole, nej li mu izmamiti kakvu ružnu riječ o knjazu ili o knjaginji; ako to uspiješ, neće ti biti uzalud budem li živ…”
Vratio se Tuko iz svatova i sjahao pravo pred krčmom svoje strine Andre…
– Kako ti, Tuko, bi u svatovima? – upitala ga strina.
– Lijepo mi bi i prelijepo, u zdravlje gospodarevo.
– Viđe li knjaginju?
– Glah je kako tebe sada.
– Bijaše li, Tuko, kaka knjaginja?
– Bijaše lijepa ka bijela vila, ostade mi na srcu…
Tako je rekao, ali je zahvaljujući njegovoj strini i župskom knezu izašlo da je rekao “voliji bi nju no cijelu Župu”.
Knez dostavi ovo na Cetinje i od knjaza dođe zapovest: ako je Tuko tako rekao, da se smesta mušketa. Tuko se branio da nije, ali se njegova strina sa svojim sinom zakle da jeste…”
Potpisana presuda
Ipak, jedan slučaj o kojemu piše Duka Londrović u svom feljtonu o Novici Ceroviću, možda najslikovitije pokazuje koliko je prvi Petrović bez vladičanske mitre bio tijesan čovjek, koliko je bezdušnim postupcima pokazivao lice malog, iskompleksiranog i sujetnim tragovima unakaženog čovjeka.
Ražali se Novici Ceroviću kada ču da će streljati onog lepog i veselog mladića koji se Omer-pašine godine sa drugom preobukao u tursku nošnju i prodro usred turskog tabora, te ode knjazu:
– Gospodaru, zašto ste osudili na mušket Tuka Šćepanova?
– Uvrijedio je knjeginju.
– Je li to istina, gospodaru? Ima ljudi ilava (zla) srca.
– Ista njegova strina zaklela se u Župskom manastiru.
Novica mu samo reče:
– Možete li mu oprostit, gospodaru? Da je i rekao zlo, u piću se mnogo reče, nije zlo činio. Teško se podiže život, a kažu da je Tuko jedinak.
Knjaz je ćutao, bled, dok su mu oči sevale gnevom. Nije ga lako bilo pokolebati u odluci koju je već bio doneo. A ta se odluka učvrstila pukom slučajnošću. Za večerom, kada se u vezi sa dijamantskom grivnom koju je kneginja toga dana dobila od svoga kuma namesnika Dalmacije, generala Mamule, povela reč o svadbi, knjeginja reče:
– Dane, dolaze nam toliki ljudi, kako nikad ne dođe onaj mladić što ga zvahu Tuko?
Novica, te večeri knjažev gost, obori glavu, znao je da je Tuku time potpisana presuda. Knjaz pogleda mrko svoju mladu ženu, a ova, navikla na druge društvene odnose, gledaše ga otvoreno. Tada knjaz jetko reče:
– Taj više neće doći. Mi smo ga mušketali!
Promrzla verenica
Usput do Cetinja, svatovima su se pridruživali svadbari tako da je u cetinjsko polje, po velikoj hladnoći i snegu od preko metra, rupila masa od oko četiri hiljade svatova i svadbara.
Knjaz Danilo je izjahao i tu u polju sačekao promrzlu verenicu. Crnogorcima je zapalo za oko kako joj je poljubio ruku, a neko je, navodno, čuo kako je mladu upitao na francuskom da li joj je hladno. Ona mu je odgovorila pitanjem:
“A kad je toplo u Vašoj Crnoj Gori?”
