U našoj stalnoj rubrici 10 + 10 razgovarali smo sa Andrijom Miloševićem
1. Ko je najzaslužniji za vašu karijeru?
– Najviše sam sam zaslužan, a onda i neki divni ljudi, projekti, pojedine slučajnosti i neka vrata koja su se sasvim slučajno otvorila, a ja kroz njih prošao ubeđen da sam baš tuda morao proći.
2. Kako se borite sa tremom?
– Jednostavno, izađem na scenu.
3. Koji aplauz pamtite?
– Jednom smo igrali na Letnjoj pozornici u Tivtu. U pola predstave nestane struja. Ja pitam publiku da li hoće da prekinemo izvođenje, a njih više od hiljadu upale svoje mobilne telefone i obasjaju scenu. Mi tako odigramo do kraja. To je bila neverovatna noć i aplauz koji ću pamtiti.
4. Šta sebi nikada neće oprostiti?
– Za sada ne znam.
5. Kome se divite i zašto?
– Divim se prirodi, ovom neponovljivom životu koji mi je podaren. Divim se svemu što vidim u prirodi. Njenim zakonitostima, živim bićima i dobrim ljudima.
6. Kao dete maštali ste da budete…?
– Fudbaler.
7. Kakvu muziku slušate?
– Iskrenu. Ne zanima me žanr, samo emocija.
8. Odmor koji pamtite i po čemu?
– Pamtim neke svoje rođendane proslavljene na planini iznad manastira Morača. Bili su mi prisutni neki bliski i dragi ljudi. Sve što vredi pamtite zbog ljudi.
9. Gde biste najradije živeli?
– Već živim tamo. Beograd je posebno mesto i poseban kutak. Možda nekada u budućnosti preselim svoje telo na neko more.
10. Neostvarena želja?
– Koga briga za neostvarene želje. Ne osvrćem se i ne kukam. Idem dalje.
