Ponedeljak 04.12.2017.
01:15
B. Simonović - Vesti

Naših prvih 25 godina (1): Sve zbog Leke Rankovića

Privatna arhiva
Jedina fotografija sa majkom: Milica sa sinom Duškom

Mučila ga je neizvesnost, ali i nevesele uspomene, trnoviti put kojim je stigao do ovog koloseka nade.

Nepodobni stipendista

Sećao se kako je kao osnovac, ubedljivo najmanji u razredu, četiri kilometra pešačio preko brda do škole u Papraći i toliko natrag, ali je imao dosta društva. Muke su nastupile kad je sam, jedini iz sela, krenuo u peti razred u devet kilometara udaljene Šekoviće. Kako je i zimi, po mraku i nevidelici prtio kroz duboki sneg i gazio namete dok su vukovi sa okolnih planinskih visova zavijali, a zlosrećna majka, koja bi krenula da ga sretne s lučem, dozivala i kuražila ga...

Privatna arhiva
Đak petak: Duško Vidaković u školi u Šekovićima

Sećao se kako je potom, kao odličan đak, po završetku osmoletke u Šekovićima, u opancima otišao u Tuzlu i, za razliku od ostalih drugova iz razreda, nevoljno se upisao u elektrotehničku školu; sećao se muka koje je zatim mesecima trpeo, stideći se svojih opanaka, ne samo u školi nego i na ulici, i one neizmerne sreće kad je kupio prve cipele u životu - činilo mu se da od njega nema srećnijeg u celoj Tuzli i da sada svi zagledaju njegove cipele, baš kao što su do juče gledali u njegove opanke...

Sećao se i kako je, uprkos interesovanju za društvene nauke, ipak završio školu i stekao diplomu elektrotehničara; kako je, kao njihov stipendista, dobio i prvi posao u rudniku u Ugljeviku i kako je tu sreo i zavoleo lepu učenicu Savku Miljanović, svoju buduću suprugu; kako je posle pola godine napustio posao i otišao iz Ugljevika, a onda, razočaran što u Beogradu nije dobio posao, odlučio da emigrira u Austriju; kako je uhvaćen na granici i neko vreme proveo i u zatvoru, a ubrzo zatim otišao na odsluženje vojnog roka...

Najviše ga je, ipak, bolelo to što se, mimo njegove volje i želje, dogodilo tako da ne stigne na sahranu ni majci, koja ga je i na samrti prizivala, a potom ni ocu.

Privatna arhiva
Otac Jovan Vidaković

Porodična tragedija

Sećao se rodnog kraja u "tamnom vilajetu" Bosne, svojih Vidakovića, visokog planinskog sela podno Borogova, devet kilometara udaljenog od Šekovića. Kako je stasavao kao najmlađe, šesnaesto dete u majke Milice, druge supruge oca Jovana, mlade udovice koja je sa dvoje dece iz prvog braka došla u Jovanovu kuću da podiže petoro njegove siročadi iz prvog braka. Ona je, što u prvom, što u drugom braku, imala šesnaest porođaja, ali su većinu te dece, nažalost, već kao bebe pokosile bolesti i ratne muke u siromaštini bosanske zabiti, daleko od lekara i medicinske nege.

Život je, ipak, krenuo dalje. Zaposlio se u "Elektroprivredi Srbije", u fabrici niskonaponske opreme na Tošinom bunaru u Beogradu. Ubrzo se, 27. jula 1968. venčao sa svojom Savkom, a 2. maja 1969. dobili su i sina Aleksandra - Sašu.

Privatna arhiva
Sa suprugom Savkom u Beogradu 1967. godine

Nekako baš u to vreme, Duško je položio prijemni ispit na Filozofskom fakultetu u Beogradu i naumio da studira tada vrlo aktuelnu psihologiju rada, a kad mu je Radnički savet u preduzeću odobrio stipendiju i omogućio redovne studije, izgledalo je da mu se sreća konačno osmehnula.

Na stanici u Frankfurtu

Sve se, međutim, odjednom, prekonoć srušilo i potonulo. Neko od njegovih prijatelja je u kafani u šali rekao kako je Duško sinu dao ime po nedugo pre toga ražalovanom Aleksandru - Leki Rankoviću, do tog časa desnoj ruci Josipa Broza Tita. 

Našao se ko je to čuo i javio "gde treba", a pošto su to bila opasna vremena velikih čistki u aparatu policije, posebno Službe državne bezbednosti, začas su mu prišili etiketu "rankovićevca". Već sutradan, bez ikakve provere i obrazloženja, na oglasnoj tabli u preduzeću, umesto imena Vidakovića, osvanulo je ime nekog mnogo starijeg radnika, kojem je odobrena stipendija i omogućene redovne studije.

Mala šala Mome Kapora

U svojim sećanjima i razgovorima sa prijateljima, kad govori šta najviše mrzi u životu, Duško Vidaković uvek ističe sneg, koji ga podseća na muke pešačenja od kuće do škole, proju, koja mu budi uspomene na vreme posleratne gladi i siromaštva kad se pšenični hleb jeo samo na krsnu slavu ili kakav veliki praznik, i američku politiku koja bi da celom svetu komanduje i drži ga u strahu.
Kako je Duško Vidaković o svojim mukama i traumama iz detinjstva često pričao i svom velikom prijatelju, piscu i slikaru Momi Kaporu, on ga je u nekoj prilici, onako uvek spreman za šalu, upitao:
- A, boga ti, Duško, jesi li ti to u školu išao samo zimi i po snegu?

A Vidaković će, devet meseci kasnije, 30. maja 1970. godine, sa malom sportskom torbom o ramenu osvanuti na železničkoj stanici u Frankfurtu na Majni. Nije, naravno, u tom trenutku ni u snu mogao zamisliti kud će matica života usmeriti njegov brod, a pogotovu ne da će se jednog dana naći i u nemirnim vodama novinarstva, na čelu moćne informativne kuće "Vesti".

Vesti

Svedoci burne istorije

"Vesti" donose seriju zanimljivih svedočanstava svoje, a ujedno i novije istorije Srbije, regiona i sveta, od prvih poslovnih koraka osnivača "Vesti" Duška Vidakovića i njegove porodice u Nemačkoj, otvaranja redakcije koja je ratnih 90-ih godina u Jugoslaviji bila jedini izvor informacija srpskoj dijaspori iz sankcijama izolovane matice, do najznačajnijih sagovornika i događaja koji su od "Vesti" stvorili najtiražniji dnevni list za dijasporu Evrope, Amerike i Australije. Već na početku rada objavili smo intervju s Dobricom Ćosićem koji se i danas može čitati kao proročki, doživeli i preživeli napade tzv. medijske mafije u matici, potom i bombe, kako one iz NATO aviona, tako i svih onih strana koje se nisu mirile s time da su "Vesti" srpski, patriotski list, ali onaj kojem patriotizam ne leži u širenju mržnje i potpirivanju rata. Na tom burnom moru nije moglo bez poteškoća i ogrebotina, ali smo ipak uspeli da dočekamo 25. godišnjicu bez brodoloma.

Sutra - Naših prvih 25 godina (2): Ruka spasa od zemljaka

2017 © - Vesti online