Novinarka se infiltrirala u duševnu bolnicu i otkrila "svet užasa"
Elizabet Kohran Siman, poznatija kao Neli Blu, pokrenula je revoluciju u istraživačkom novinarstvu. Ona je prvi i jedini novinar koji je uspeo da se infiltrira, glumeći psihički nestabilnu osobu u tada najozloglašeniju mentalnu ustanovu na svetu koja se nalazila na ostrvu Ruzvelt. Njen cilj je bio da vidi da li su zaista tačne glasine da tamo muče, tuku, maltretiraju i iživljavaju se nad pacijentima. Nažalost, uvereli se u to.
Velika želja joj je bila da postane pisac, a uspela je da se zaposli kao dopisnik Pitsburg Dispeča. Radila je za pet dolara na dan.
Vrlo brzo je pokazala svoj talenat, pamet i ljubav prema tom poslu što se uskoro isplatilo.
Ponudili su joj bolji posao zbog kojeg se seli u Njujork. Bila je prva žena na svetu koja se bavila istraživačkim novinarstvom, pokrenula je čitavu revoluciju u ovoj profesiji i ušla u istoriju.
Jedna od njenih priča koja se i dan danas prepričava jeste o njenom boravku u najozloglašenijoj psihijatrijskoj ustanovi “Ostrvo Blekvel - azil za lude” kada je uspela da se infiltrira kao mentalno nestabilna osoba.
Pročitajte još:
* Put u najjeziviju bolnicu na svetu
* Rasizam u Njujorku: Crnkinju odveli u ludnicu jer je tvrdila da je BMW njen
Došla je na ideju da obuče iscepanu i prljavu garderobu i da se pravi da je "luda".
Počela je da luta ulicama Njujorka, vređa ljude i ponaša se neuračunljivo.
- Ludački pogled sam danima vežbala u ogledalu. Najbolji je onaj kada gledate u daljinu - izjavila je tada Elizabet.
Ubrzo je neko od Njujorčana pozvao policiju, uhapsili su Elizabet i poslali baš tamo gde je želela.
Lečili su je deset dana, jedva je uspela da izađe iz ustanove, a ovo su neki od njenih utisaka:
- Ova bolnica je kao zamka za pacove. To je jedno prljavo, preodvratno mesto u koje se vrlo lako ulazi, ali veoma teško izlazi. Ono što sam tamo videla je nadmašilo moja očekivanja. Lekari su brutalni, nesavesni, grubi i agresivni. Tuku mentalno obolele ljude, guše ih jastucima, maltretiraju na sve moguće načine, ne daju im da idu u toalet, pa ljudi uriniraju po podu i zbog toga dobijaju batine. Krv od batina je svuda. Po zidovima, po podu, posteljini… Sve smrdi na fekalije, urin, povraćku i krv, pisala je. Hrana je hladna, pokvarena, užegla… Mnogi ljudi ovde su sasvim normalni. To je jasno kao dan. Leče ih kao da su najveći ludaci, trpaju im lekove od kojih se pretvaraju u biljke. Mnoge žene ovde strpali su muževi koji su našli drugu ženu, pa su prethodne hteli da se reše. Neki ljudi su ovde završili samo zato što su stranci i pričaju drugim jezikom, ali pošto ih niko ne razume, strpali su ih u ludnicu. Provela sam ovde deset dana, na lekovima, dosta je bilo - opisala je tada svoje utiske Elizabet, a članak je objavio magazin "World".
Ona je jedva uspela da izađe iz mentalne ustanove.
Njen urednik, koji je bio veoma poznat i ugledan, lično je išao da je izbavi što mu je jedva pošlo za rukom, piše Dnevni avaz.
Elizabet je kasnije napisala knjigu o ovom iskustvu. Tada je imala samo 23. godine.
