Reporter "Vesti" sa Srbima u Peći i Klini (7): Za ostanak nije dovoljan kikiriki
Đuro Krasić je rođen, odrastao, napustio, pa se vratio u Grebenik, selo neobično po mnogo čemu. Nalazi se ušuškano ispod magistrale Klina-Đakovica, skromno naselje od nekoliko kućica "srpska oaza" kako ga još zovu.
- Odavde do Kosova Polja nadesno i do Albanije pravo nema nijedna srpska kuća. Mi smo ovde prvi na udaru, prvo selo od Prištine prema Klini - pojasnio je sedajući na svoje mesto pred kućom.
Sam sazidao kuću
- Nekada smo živeli u starom delu sela, koji je sada dobrim delom uzurpiran. Kuća nam je bila kraj ogromnog izvora i nikada nismo kuburili s vodom. Selo ima reku, ravnicu, brdo, šume, ma sve reljefe sa 300 srpskih kuća sa puno omladine. Onda je došlo Kraljevo, gde smo bili podstanari. Uzeo sam otpremninu, napravio sam nekako kuću, sam, jer nisam mogao nikoga da platim. Uspeo sam, ali tu kuću ne osećam kao svoju - kaže Đuro Krasić.
Porodica Krasić sa četvoro dece izbegla je 1999. u Kraljevo. Čekali su i čekali, godine su prolazile i kada više niko nije spominjao povratak, Đuro je odlučio da više ne čeka poziv ili projekat.
- Ne oskudevamo, ali ovo nije život kojem smo se nadali. Hteli smo tako, niko nas nije prevario, još smo ovde, a koliko ćemo dugo - ne znamo. Evo, ako ništa, dobra je klima, ovde se bolje osećamo, zdraviji smo - govori s kiselim osmehom dok kvrgavim prstima prebira ljuske kikirkija.
Selo Grebenik, praktično je posvojilo Beli Drim koji vodom poji plodnu metohijsku ravnicu.
Uspomene na dobar život duboko su ukorenjene u memoriju generacija njegovih meštana. Krasići nisu jedini koji su po tuđim asfaltima tražili znake i mirise zavičaja. Ali su prvi povukli nogu.
- Mi bismo se odmah vratili, ali nam nisu dozvolili. U stvari, supruga i ja smo spontani povratnici. Došli smo kod strine u kuću, to je malo napravilo pritisak, želeli smo da budemo na svome. Selo je bilo veoma bogato i danas je blagosloveno prirodom. Pre rata smo svi bili zaposleni, radili smo u Zastavi, a pored toga smo se bavili poljoprivredom. Nema plodnije zemlje do ove - završavao je rečenicu šireći ruke pred poljem kikirikija.
Prazna obećanja
Muke s dokumentima
- Bez auta se teško ovde živi. S našim dokumentima ne možeš nikako. Odjavljeni smo iz centralne Srbije, ne možemo da registrujemo auto, a ovde može samo na kosovske tablice. Mi za to nemamo para. Ta povratnička pomoć što primamo, to nam je taman za autobusku kartu da odemo da vidimo decu - dodaju naši sagovornici.
I baš tu, je nekako i početak i kraj Đurove sreće. U toj maloj oazi, Srbi se broje na prste. Do devet. Nemaština se širi i tera u beg kao kuga.
- Mogu da govorim da je sve dobro, ali poslednje tri, četiri godine svakog dana se srpska imovina masovno prodaje. Više se prodaje od kada nas manje diraju. Kada smo došli bilo nas je strah, bilo je pucanja, mom bratu su u dvorište bacili bombu i svašta još, ali niko nije razmišljalo o odlasku. Od kada nas niko ne dira, svi o tome razmišljaju. Svi su obećali zaposliće ponekog, srediće nešto, ali nema od čega da se živi. I mi živimo tako što nam deca pošalju nešto i što proizvedemo, ali to je neodrživo - dodao je zabrinuto.
Seća se kako je pun nade išao na skup u Gračanicu da vidi političare na najvišim funkcijama države Srbije, neki od njih su ponikli sa Kosova. Pamti da su obećali, da će svaka porodica imati bar jednog zaposlenog. Zna i za druge nepravde. Da opštine u srpskom sistemu na platnom spisku godinama unazad imaju one koji su davno zaboravili put do rodnog kraja. Em njihov posao niko ne obavlja, em niko ne može da dobije šansu da se na to mesto zaposli. I nema kontrole, nema pravde.
Nema budućnosti
Reporter "Vesti" sa Srbima u Peći i Klini:
- Ovde bih voleo da ostanem, ali izgleda da će to biti teško. Kažu u Srbiji vlada bela kuga, a za majku sa četvoro dece usred Metohije nema posla - pogledao je u suprugu Zoricu koja se naslonila na neomalterisani zid kuće.
Ona je samo uzdahnula. Njena nada je na potpunom izmicaju.
Buka sa magistralnog puta je dosta velika. Gust saobraćaj, brzi automobili su toliko česta pojava da ih se više ne plaši ni slepo kuče koje Krasićima uništava useve kikirikija. Đuri je to ozbiljan razlog za brigu. Decu treba izdržavati, spremiti za školu, a ni institucije tu ne pomažu. Poslednji put kada su hteli da podnesu dokumenta za dečji dodatak, trebalo je da obezbede put do Mitrovice i uklope važenje izdatih dokumenata sa radom šalterskih službenica u Mitrovici i Osojanu, tamo i nazad, nekoliko puta, platili bi više nego što bi dobili. Odustali su na kraju.
- Ovo selo bez mladih, bez posla, nema budućnost. Uopšte cela Metohija nema budućnost, ako se ovako nastavi - priča je neizbežno skrenula u politiku.
Odbačeni i povređeni
Đuro je nastavio:
- Ne znam kako ko posmatra ova politička dešavanja, ali ovo Dačićevo da razgraničimo Srbe i Albance sam razumeo da mi on jasno govori - ti si u drugoj zemlji. To me je izuzetno povredilo, osećao sam se odbačenim. Nadali smo se, merili šta je bolje, šta je povoljnije, ponekad treba i da se nešto žrtvuje, a sada kada vidiš da gubiš sve, čemu da se nadaš. Kada razgovaram sa ljudima po drugim selima, mnogo su razočarani. Daj Bože da ne bude ono što mi mislimo.
Iz Metohije sve se jasno vidi, podvukao je Đuro, predstavljajući svoj poljoprivredni poduhvat koji obezbeđuje osnovne prihode. Živi se od kikirikija.
- Prošle godine sam zasadio 10 ari, što je na kraju bilo oko 300 kilograma gotovog proizvoda. Nisam mogao nigde da nađem literature, ali sam tri godine pokušavao dok na kraju nisam usavršio. Prodao sam sve pet evra po kilogramu i podelio sam narodu ko hoće time da se bavi - priča prvi uzgajivač kikirikija na Kosovu.
Svojim poduhvatom je hteo da dokaže da u njegovoj voljenoj Metohiji može sve da rodi, ali da se sve nekako svelo na kikiriki.
