Braća nerazdvojna i u smrti
Rođena braća Bojan (41) i Ivan (42) Golubović, koji su preminuli u istom danu, bili su primer prave bratske ljubavi, koja se sve ređe sreće u ovo vreme otuđenosti i poremećenog moralnog sistema. Dok su mnoga braća u zavadi i ne retko i na sudu se "razračunavaju" zbog imovine, Bojan i Ivan su brižno negovali svoje bratske odnose i bili nerazdvojni.
Iako je mlađi brat živeo sam u stanu, a stariji u porodičnoj kući, privatno su se družili, a zajedno su radili i u privatnoj porodičnoj firmi za špediciju "Prival". Nažalost, zajedno su otišli i u smrt. Kada je u stanu u Romanijskoj ulici u Nišu zatekao preminulog Bojana, posle nekoliko sati i Ivanu je prepuklo srce od tuge.
- Ivana smo poštovali kao najstarijeg brata, i sada, ali i kada smo bili mali - priča Predrag Temeljković brat od ujaka preminulih. U našoj firmi je Ivan bio direktor, ali smo profit delili na ravne časti i nikada zbog toga nije bilo nekih nesuglasica. A posao smo svi obavljali profesionalno.
SahranaRođena braća Bojan i Ivan Golubović su zajedno i sahranjeni na Novom groblju u Nišu. A Ivan je bratsku ljubav usadio i svojoj deci, maloletnim sinovima. Deca su obožavala i oca i strica, ali još uvek ne smeju da im kažu šta se desilo. Dečacima su samo rekli da su Ivan i Bojan u bolnici. U međuvremenu, devetogodišnji Ivanov sin, kao da oseća da je ostao bez oca i strica, rekao je "Ako jedan umre, i drugi će za njim!". |
Bojana i Ivana su odgajali i lepo vaspitivali roditelji. Iako im je otac godinama imao problema sa krvnim sudovima, njegovo zdravstveno stanje nije bitno uticalo na dečačko uzrastanje njegovih sinova. A 1993. godine, u vreme hiperinflacije i ekonomske blokade naše zemlje, na predlog oca i ujaka, osnovali su porodičnu firmu i, kako se kasnije ispostavilo, napravili pun pogodak.
Radeći zajedno, braća su se još više zbližila i eventualne poslovne probleme rešavali baš bratski. U međuvremenu, gledali su da se druže kad god su mogli. Poslednje bratsko okupljanje bilo je organizovano u nedelju, kada su svi, pa i deca, sređivali Ivanovo dvorište. Vredno su radili, porodično ručali i niko nije mogao da nasluti veliku tragediju, koja se odigrala narednog dana.
Kako su rođena braća i na posao odlazili zajedno, Ivan je u ponedeljak ujutru svratio do Bojana, ali je bio zaprepašćen kada je zazvonio na vrata a niko se nije odazivao. Crne slutnje pretvorile su se potom u strašnu, najcrnju javu, jer je u krevetu zatečeno Bojanovo beživotno telo.
Kada su vatrogasci provalili u stan, znajući koliko voli svog brata, Predrag Temeljković najpre nije dozvolio Ivanu da uđe unutra. Kasnije, kada je mrtvozornik konstatovao Bojanovu smrt, Ivan je ušao u sobu u kojoj je bilo bratovljevo telo. Na izlasku se samo srušio, a srce mu je bukvalno eksplodiralo.
Kad srce presvisne od tuge
Kao i za ljubav, tako i za tugu nema merne jedinice - ona je individualna, ali može li se objasniti patnja od koje se za bližnjim umire?
- Tuga je patnja i za izgubljenim delom sebe - kaže dr Vlajko Panović, specijalista medicinske psihologije. - Očigledno da su braća iz Niša bila jako vezana i srce to nije moglo da izdrži.
Nedavno je i nesrećni otac J. J. iz Beograda, posle vesti o smrti sina jedinca presudio sebi. Naša javnost pamti i tragediju majke, takođe iz Beograda, koja je umrla samo nekoliko dana pošto je sahranila ćerku. Svež dokaz ove "simbiotske" povezanosti, kako je stručnjaci objašnjavaju, jeste i smrt bračnog para iz Kragujevca, 89-godišnjeg Dragoslava i njegove dve godine mlađe žene Vere Jeremić. Kad je shvatio da je Vera mrtva, nesrećni Dragoslav od tuge je izdahnuo na njenim grudima.
- Ta duboka, "okeanska" osećanja, kad se gubitak voljene osobe doživljava i kao nestajanje dela sebe, nije nepoznato ni u nauci, ni u literaturi - kaže dr Panović. - Ma koliko grubo zvučalo, gubitak se vezuje za emocionalno investiranje u voljenu osobu.
U narodu se veruje da je od svih ljubavi najjača sestre prema bratu. Nezabeleženi su slučajevi da je sestra digla ruku na brata. I majčinska je ljubav nemerljiva, bezinteresna. Poznato je da ljubav prema supružniku (ili partneru), "brda pomera", ali kada se od nje - umire?
Posesivnost- Osobe sa simbiotskim karakterom definiše afektivna nestabilnost, panični su i besni zbog napuštanja, patološki posesivni, sa prevelikom odgovornošću za druge - kaže psiholog Vladimir Mišić . - U ljubavnim odnosima ove osobe mogu opstati samo sa sličnima sebi, jer u suprotnom njihovi partneri teško da mogu dugoročno da tolerišu njihovu posesivnost i težnju ka "stapanju". |
- Od ljubavi umiru posebni ljudi, oni koji se po svojoj strukturi preklapaju, prožimaju sa drugim ljudima - kaže dr Zoran Đurić, neuropsihijatar i psihoterapeut. - Normalno je da čovek ima granicu između sebe i ne-sebe, a kod nekih ljudi ta granica nije jasna, i kad su u pitanju jake emocije kakve su ljubavne, ili kad je u pitanju neka duševna bolest. Oni se osećaju kao da su sjedinjeni sa drugim bićem i zato svaki bol druge osobe doživljavaju kao svoj. Tako i smrt druge osobe osećaju kao svoju.
Nameće se pitanje gde je kraj patnji?
- Tuga je individualni bol za izgubljenim i traje do šest meseci, što se u nauci smatra normalnim tugovanjem - kaže dr Vlajko Panović. - Važno je da čovek ima okupacije, da nije prepušten sebi, da mu je pažnja usmerena na neki posao, aktivnost. Ali, i patnja može biti patološka.
Patološku tugu obično prati "konfluentni" odnos koji stručnjaci objašnjavaju težnjom da se, što je moguće više, ili skoro u potpunosti, ukinu razlike među dve veoma bliske osobe.
