Ratko i Radiša Teofilović: Glasovi koji nose u nebo
Muzika je moralni zakon. Ona daje dušu univerzumu, krila umu, let mašti i šarm životu i svemu ostalom, zapisao je grčki filozof Platon tek devet milenijuma kasnije nakon što je ribarskim naseljem dunavskog Lepenskog vira koračao čovek.
Lako se može pretpostaviti da su mu umom strujali tonovi prirode nastavljajući kariku životnog koda naših prostora. Preko najnaprednije Vinčanske kulture na nabujalim obalama Save do debelog hlada šumskog gustiša Hvosnog, gde je gledajući u nisko nebo iznad Peći devojka ispevala: "Preleteše ptice lastavice, preleteše, žalosti, moj dilber, aj, nigde ne padoše. Al' padoše devojci na đerđef, al' padoše, žalosti, moj dilber, aj, devojci na đerđef."
Poj sa izvora
Ratko: Interesantno da kada ostanete kod Srba u Velikoj Hoči na večeri odmah počne astalsko pevanje gde se pevaju divne stare pesme. To su divni trenuci kada na izvorištu čujete šta se peva. To su trenuci u kojima suze krenu na oči.
Muzika je još, kažu, uobličeno vreme. A njegovu teoriju relativiteta najbolje dokazuju braća Teofilović. Dve stamene, a prozračne ličnosti, koje svojim glasom iskon, nasleđe, tradiciju, duhovnost donose u današnji trenutak. Tako lako kao da na filmu ugledate nežne ruke koje kidaju plavi jorgovan, udahnete oštar, opor i prodoran cvat smilja i ton po ton sretnete samog sebe. Ratko i Radiša.
Radiša: Postoje različiti razlozi zašto se ljudi bave muzikom, kao i različite vrste muzike. Ako krenemo od pitagorejaca, harmonije sfera i Aristotela, lako primetite da je muzika nešto posebno i uzvišeno. Kant kaže da nas to izdvaja od drugih. Muzika može da ima i povode i razloge. Mi se bavimo nečim što zahteva posvećenje, veliki rad i veru. A muzika je danas i ponižena kategorija.
Ratko: Malo mi je prepotentno da odgovorim kako ljudi reaguju na naše nastupe, ali, evo, na poslednjem koncertu mi je prišla žena i rekla: "Bilo je transcedentalno. U jednom trenutku sam od lepote mislila da ću otići na onaj svet." Publika se prepusti. Čak i kada ne razumeju jezik, potpuno shvataju kod koji šaljemo.
Poslednja želja Petra Kralja
Ratko: Tražimo uvek muziku koja će me podići na nivo da se naježim. Na nastupima je bilo teških trenutaka kada me vrati neka emocija u vreme i onda zastane knedla u grlu. Veoma nam je bilo teško da pevamo na sahrani glumca Petra Kralja, našeg ambasadora Mileta Perišića, akademika Svetozara Koljevića, za koga smo bili vezani. Ali morate da se isključite i ispunite poslednju želju.
Radiša: Muzika daje energiju: zvučnu, unutrašnju, duhovnu... Ne peva samo glas. I sa glasom malog opsega, ako dotaknete unutrašnje emocije, snagu, moći koje želite iskreno da prenesete, onda to publika prihvata. Neki kažu - nisam obrazovan da slušam tu muziku. Muzika nije stvar obrazovanja, ali kroz nju možeš da se obrazuješ.
Kompliment u kafani
Ratko: Ne razumem zašto ljudi imaju potrebu da komentarišu muziku u kafani i doživljavaju je kao nižerazrednu. Došao sam da uživam, ne da ocenjujem. Sećam se, u Bojčinskoj šumi u restoranu su svirali Romi i bili su genijalni. Posle našeg koncerta odsvirali su jednu pesmu samo za nas, poljubili nas u glavu i otišli. To je strašan kompliment, oni su nas osetili.
"Čovek uvek stoji na nekom pragu", Bela Hamvaš
Ratko: Sam koncert je zajednička predstava sa publikom. Publika možda toga i nije svesna. Ona ćuti i upija, ali peva sa nama. Šaljem nam povratnu energiju tih emocija koje se javljaju u trenutku koji doživljavamo. Svaki slušalac ima svoju sliku za određenu pesmu, stvara je na osnovu prelepe poezije i zvuka. Ključno je kod čoveka probuditi emocije. I naši ljudi u svetu, koji slabo dolaze na naše koncerte, ne bi trebalo da imaju nikakav strah, već da dođu otvorenog srca. Oni koji su prvi put to čuli, rekli su da ne veruju da je moguće to što izvodimo.
Radiša: To se desilo prvi put kada smo bili u Americi. Naša televizija u Čikagu je slavila pet godina postojanja i predstavili su nas svojoj publici. Mnogi uopšte nisu znali da je to muzika Srbije. Pitali su nas je l' ovo stvarno potiče iz našeg naroda?
Ratko: Mi ni ne pevamo pesme koje su opštepoznate, i to vrlo svesno. Ima toliko toga vrednog što nije izašlo pred ljude. Ljudi sa koncerata izlaze ushićeni.
"Bog je zaželeo slobodu i odatle potiče tragedija sveta", Nikolaj Berđajev
Radiša: Ima situacija kada nam je teško da pevamo jer publika doživi šok. Ne od muzike, nego od pojavnosti. Ne znam da li prolaze kroz stanje preispitivanja, šta im se dešava, da bi se posle nekog vremena osetila ogromna energija. U Banji Mako u Mađarskoj publika nakon prve pesme nije mogla da prestane da aplaudira. Bio je zanimljiv nastup u Sarajevu na jednom izvanrednom džez festivalu gde su nas okarakterisali kao nadnaravnu stvar. Ne možemo da kažemo da je to neka magija, ali muzika nam daje mogućnost da mi na svoj način komuniciramo.
"Postoje ljudi koji se nikada nisu nigde mrdnuli iz svoga grada, ali odneli su veće pobede od Oktavijana", Bela Hamvaš
Izvinjenje zbog bombardovanja
Radiša: Posle koncerta u Poljskoj u jednoj katoličkoj crkvi prišao nam je čovek i rekao: "Ja se izvinjavam zbog bombardovanja!" A mi se nismo ni predstavili da smo iz Srbije, bio je festival i prosto smo izašli da pevamo.
Ratko: Rođeni smo 24. marta 1966. u Čačku. Učiteljica je osetila naš talenat, ali smo bili vrlo stidljivi da izađemo pred druge da pevamo. Forsirao nas je i profesor muzike, ali smo stalno izbegavali. Na scenu smo izašli tek u nekom periodu zrelosti sa 26 godina.
Radiša: Kao i sva deca, bili smo živahni.
Ratko: Interesantno je da nikakvu muziku nismo slušali do 15. godine. Nismo imali ama baš nikakvo interesovanje za nju. Kao blizance su nas uvek mešali. Ali to nikada nismo zloupotrebljavali.
Radiša: Samo sam jednom uspeo da ga nateram da promenimo pantalone. Tako je on dobio batine od dede, a ja sam se izvukao.
Ratko: Za nas je gradski hor "Stevan Mokranjac" u Čačku bio preloman. Inače, u Čačku su tada gostovala najbolja beogradska pozorišta, a na književnim večerima je bilo po 500 ljudi. Poznati dirigent Predrag Peruničić je došao 1983. i za godinu dana napravio najbolji omladinski hor stare Jugoslavije. Možete da zamislite sa kakvim čovekom smo imali sreću da radimo sedam godina. Hor je veoma važan da pobedite ego, shvatite da niste sami, slušate druge, vežbate sluh, snalazite se u raznim partiturama i gledate posvećeno čoveka ispred vas koji vam daje sve na dlanu, pre svega ljubav. Kada je iznenada umro 1990, to je za nas bio šok. Uz takav jedan emotivni lom mi smo osećali da kod nas nema više muzike, da smo uskraćeni za lepotu koja je živela u nama. Onda smo slušajući talase Radio Beograda počeli da tragamo, izučavamo, snimili smo i proučili više od 1.000 pesama kako bismo došli do suštine i dvoglasja. Sa mnogo ljudi smo radili, sarađivali i razgovarali. Bio je to dugotrajan proces od pet godina do prvog koncerta.
Radiša: Prvi koncert je bio u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu. Nastavili smo da se razvijamo ne samo uz muziku, već i uz pravoslavne filozofe poput Nikolaja Berđajeva, Bela Hamvaša, takođe i Kanta. Uz njih vi tragate za smislom, a mi u muzici tražimo ispunjenje. To je kao hrana.
Prekinuli misu
Radiša: Misa u najvećoj katoličkoj katedrali u Pragu bila je prekinuta da bismo mi otpevali jednu pesmu sa Kosova "Preleteše tice lastavice". A završne večeri na festivalu u tom gradu smo pevali "Marija, bela kumrijo" i celo pozorište je ustalo i aplaudiralo.
"Dolina se sužava, i putnici, sa daleke zemlje, treba da prođu kroz tesnac", Bela Hamvaš
Ratko: Ovih dana se navršava 20 godina od našeg prvog odlaska u Norvešku. Država Jugoslavija je bila pod sankcijama, regionalna televizija Novi Sad je išla na festival Cirkonteleviz, na kojem je učestvovalo 12 evropskih zemalja. Koncert je bio u Muzeju starih instrumenata
Ringve u Tronhajmu, na severu zemlje. Toliko su i publika i ti vrhunski muzičari bili potpuno oduševljeni nama da smo bili zbunjeni. Nedavno je u Gornjem Milanovcu gostovala gospođa koja je direktor tog festivala, prišla nam je i rekla: "Sećam se samo vas dvojice sa tog festivala." Prvi nastup u toj zemlji nam je dao vetar u leđa i krila, pokazao da je nebo granica i da bi trebalo što više našu kulturu i ono što ovde vredi da predstavimo drugima jer na taj način dobit imaju svi. I naša zemlja i strana publika koja nas upoznaje i vidi drugačiju civilizacijsku sliku Srbije.
Radiša: To što radimo inostrana publika vezuje za ono što su ranije čuli. Na Zapadu to čuju kao gregorijanske korale, Indijci su nam rekli da pevamo kao rage, stare indijske pesme ljubavne. Tradicija je uvek osnova za stvaranje i izvor za nadgradnju. Ta nadgradnja je ono što ceo svet razume.
Ratko: Mi smo poljoprivredni inženjeri po vokaciji i nikada nismo ni išli u muzičke škole. Tako da nismo opterećeni znakovima, trajanjima, pravilima koja već postoje u muzici. Oslobođeni smo toga i to nam daje beskrajnu kreativnost.
Radiša: Glas koji posedujem nije samo moj. Imam obavezu da ga prenosim drugima.
Harmonijsko sazvučje
Ratko: Zaista mnogi kažu da kada nas dvojica pevamo čuju više glasova. Kada bi se čuda objašnjavala, ne bi bila čuda. Mi smo dugogodišnjim radom i istraživanjem došli do harmonijskog sazvučja koje bi trebalo da zvuči kao orkestar.
"Sloboda se nalazi na početku, a i na kraju svega", Nikolaj Berđajev
Ratko: Cilj nam je da kroz našu muziku ljudi prepoznaju sebe, urade nešto bolje u životu. Sa koncerta u Novom Sadu kolega moje supruge, Nemac, izašao je opčinjen i sa rečima: "Imam potrebu da napredujem! Probudili ste mi želju za smislom, drugačije se osećam." Danas je nasušna potreba čoveka da se susretne sam sa sobom.
Radiša: Nažalost, ljudi se stide sebe.
Ratko: A, u stvari, treba da znaju da će im biti mnogo bolje posle ovog koncerta. Misija samospoznaje je uvek izvodljiva, jer je ona naša potreba.
Radiša: Pitanje je i šta čovek želi. Uglavnom muzičari koji izlaze na binu razmišljaju da to materijalno oplode, ne shvataju da su privilegovani što su na bini i što neko na njih obraća pažnju. To je već nivo sujete, a ne duhovne vrednosti. Ne želimo da budemo poznati, već prepoznatljivi kako bismo predstavili to što radimo.
Može li muzika da leči?
Ratko: Naravno.
Je l' muzika ljubav?
Radiša: Ljubav je Bog. Što ste bliži Bogu, umetnost je veća.
Lepota će pobediti.
