Čudo doktora Milomira
Na međunarodnom simpozijumu o rekonstruktivnoj hirurgiji, protekle sedmice održanom u Minhenu, najveći aplauz posle obraćanja učesnicima sa svih kontinenata dobio je Austrijanac Teo Kelc, drugi čovek u svetu kome su presađene obe ruke.
Prvi ko mu je stisnuo (presađenu) desnicu i čestitao na besedi bio je profesor dr Milomir Ninković, koji je te 2000. godine učestvovao u tom podvigu. Bilo je to pravo svetsko čudo. Tada je dr Ninković radio u Univerzitetskoj klinici u Inzbruku i bio je deo tima od 18 stručnjaka, koji su posle komplikovane operacije koja je trajala 17 sati presadili podlaktice obe ruke Kelcu.
Danas je prof. dr Milomir Ninković šef Klinike za plastičnu, estetsku i rekonstruktivnu hirurgiju, hirurgiju šake i opekotine gradskog bolničkog centra Bogenhauzen u Minhenu. Kao jedan od tri organizatora ovog naučnog skupa pozvao je Tea Kelca da dođe u Minhen i ispriča uzbudljivu životnu priču. Kao stručnjak za eksploziv u austrijskoj policiji, on je 24. avgusta 1994. na aerodromu u Klagenfurtu pokušao da neutrališe eksplozivnu napravu, koju je podmetnuo terorista Franc Fuks. Otkinute su mu obe šake i deo podlaktica. Oštećeno mu je i jedno oko, a kolege su mu pritekle u pomoć i spasle život.
- Posle izlaska iz bolnice dobio sam proteze za obe ruke. Sanjao sam, međutim, da dobijem nove ruke. Obraćao sam se brojnim specijalizovanim bolnicama i klinikama u Austriji, Evropi i šire, ali mi je uvek stizao negativan odgovor. Onda sam ponovo otišao u Univerzitetsku kliniku u Inzbruku i obratio se hirurgu dr Rajmundu Margrajteru i zamolio ga da mi se transplantiraju ruke i on je tada popustio. Nove ruke sam dobio 8. marta 2000. - kaže Teo Kelc.
Pored tima lekara i stručnjaka, koji su zajedno sa prof. dr Milomirom Ninkovićem izveli spektakularan hirurški zahvat, u fazi rehabilitacije koja je trajala ukupno 5.000 sati, svoj doprinos je dala i dr Marina Ninković, specijalista fizikalne medicine i rehabilitacije koja je bila na čelu tima za ovu oblast u Univerzitetskoj klinici u Inzbruku. Zahvaljujući lekarima, velikoj upornosti i ljubavi prema životu, Teo Kelc je uspeo da se vrati normalnom životu, pa je izvesno vreme pre odlaska u penziju ponovo radio u policiji. Svakodnevno je vežbao po sedam sati, pokušavajući da vrati ruke u funkciju. Svakim danom je bio sve bliži normalnom životu. Počeo je da piše, svira klavir i trubu, pa čak i da vozi motor.
- Kada je Teo Kelc sa transplantiranim rukama počeo da ponovo vozi motor, to je bio znak da je zaista sve prošlo u najboljem redu. Putovao je motociklom kroz Evropu, do Južne Amerike, Kanade i Aljaske, Azije i Afrike i često je sa tih putovanja mojim kolegama i meni slao razglednice sa pozdravima. To je tada bio tek drugi slučaj transplantacije obe ruke u svetu i on je postao pravi junak. Pružio je nadu ljudima koji su imali nesreću da ostanu bez jedne ili obe ruke, odnosno nekog drugog dela tela. Rekonstruktivna hirurgija je prilično napredovala, pa se rade najkomplikovanije operacije, ali taj slučaj Tea Kelca je pravi primer stručno urađenog komplikovanog zahvata, ali i njegove neiscrpne volje za životom - kaže ovih dana dr Ninković.
Plemenitost bez granica
Austrijanac je svoja iskustva pretočio u knjige "Žrtva bombe Teo Kelc - Moj povratak u život" i "Moj život s novim rukama". Ni u jednom od bezbrojnih intervjua sa novinarima iz celog sveta, Teo nije izrekao ni reč mržnje prema Francu Fuksu, čoveku koji je kriv što je ostao bez obe ruke.
- Kada sam mislio da je kraj mog života, imao sam veliku podršku kolega iz policije, moje porodice i drugih dobrih ljudi i zbog toga ja imam želju da pomognem svima koji su u nevolji. Na putovanjima širom sveta dolazio sam do bolesnih, invalida i napuštene dece... Govorio sam im da ima nade i spasa, a onda im pomagao da se leče i izađu iz velike životne muke. To je bio razlog što smo 2014. osnovali klub Ruke koje pružaju - daruju život (Helping hands - giving life). Pored mene tu su moj saputnik na putovanjima motorom po svetu Franc Štelcl i profesor dr Rajmund Margrajter. Namera nam je da se ovakvi klubovi osnivaju svuda po svetu - kaže Teo Kelc.
I dok zainteresovanim deli DVD sa ciljevima svog kluba Ruke koje pružaju - daruju život, ima viziju budućnosti u kojoj će biti mnogo manje siromašnih i gladnih, bolesnih i ugroženih, gde neće biti prebogatih, a na drugoj strani uboge sirotinje. Teo propagira ljubav među ljudima celog sveta, svojevrsno bratstvo i jedinstvo među narodima. Glavni moto ovog kluba, ali i Kelca, jeste rečenica: "Da, to je moguće." On veruje da će 2040. svet biti mnogo bliži njegovoj viziji.
Zaljubljenik u motocikl
Teo o svemu što je vezano za njegovu nesreću govori vrlo racionalno i na momente šaljivo. Tako je novinarima objasnio da je kao zaljubljenik u motocikl tri puta polagao vozački ispit.
- Prvi put je to bilo sa mojim rukama, drugi put sa protezama, a treći put sa novim presađenim rukama. Ljubav prema motociklu traje od moje 18. godine i evo skoro pet decenija vozim motor na kojem sam prešao 700.000 kilometara. Od operacije sam prešao oko 300.000 kilometara - kaže penzionisani policajac.
Pomoć zemljacima
Dr Milomir Ninković je rođen 1957. u Sarajevu, gde je završio Medicinski fakultet i specijalizaciju iz plastične hirurgije. Stručno usavršavanje nastavio je u Inzbruku, gde je došao u vreme rata, a potom i u Americi gde je boravio nekoliko meseci. Dobitnik je više priznanja, a angažovan je i kao gostujući profesor na više evropskih i američkih univerziteta.
Pored toga što je u svetu vrlo cenjen stručnjak, prof. dr Milomir Ninković je poznat po svojoj plemenitosti i spremnosti da pomogne svima koji mu se obrate. To se odnosi i na ljude sa prostora bivše Jugoslavije. Angažovao se u njihovom lečenju, pa čak i u situacijama kada je bilo neizvesno plaćanje skupih i komplikovanih, pogotovo hitnih intervencija.
