Diva koja menja istoriju
Kada vam je sagovornik neko poput Mile Mihajlović, papir predstavlja otežavajuću okolnost.
Kao da živi tri života istovremeno, ova lepa, vredna i višestruko talentovana Banaćanka koja već 32 godine živi u prestonici na Apeninskom poluostrvu, stalno zaposlena u državnoj televiziji Italije (RAI), aktivna je kao član Udruženja novinara Srbije i Italijanske novinarske komore, Udruženja književnika Srbije, Udruženja prevodilaca Italije i kao sudski veštak tribunala u Rimu, profesor je srpskog pri Centru za strane
jezike Ministarstva odbrane Italije, član je i Srpskog lekarskog društva...
Odana svojoj otadžbini i novoj domovini, kao operska pevačica, novinar, prevodilac, književnik, istoričar, postala je živi most koji spaja Srbiju i Italiju. Samo ona zna kako je otvorila bravu sa sedam ključeva i došla do materijala koji je bacio novo svetlo između ove dve nekada susedne zemlje, pa je njenom arhivski vrednom fototipijom "Za Srpsku vojsku - jedna zaboravljena priča" u Rimu otpočelo zvanično obeležavanje 100-godišnjice Velikog rata, a Italija je ovim činom izrazila izuzetnu počast Srbiji kao savezniku i prijatelju, ali i kao akteru i stvaraocu savremene Evrope.
Za svoj rad je dobila brojna priznanja, između ostalog, Grada Rima, Italijanskih regiona, Radio Vatikana, godišnje nagrade grada Zrenjanina, Specijalne italijanske književne nagrade Čeruljo, nagrade Blagodarje Udruženja književnika Srbije na Savindan 2015... Sebe, ipak, najviše voli da predstavi rečima: "Ja sam Rašina mama."
Nastupi širom sveta
- Potičem iz stare banatske porodice. Po maminoj liniji to je porodica Segedinac koja je od pamtiveka u toj ravnici. U starim spisima se pominju među srpskim prvacima još u prvim decenijama 18. veka. Bili su slobodni ljudi i, kao Srbi, imali su niz privilegija u Austrougarskom carstvu, gde su bili elitna vojska. Našla sam o njima podatke da su živeli u Tarasu, odakle prelaze u Karlovo, sadašnje Novo Miloševo. I tatina porodica Mihajlović je živela u Karlovu, a u Banat su stigli iz Timočke Krajine za vreme velike bune 1848. Sve doskora je postojao jatagan, tkani ćilim i torbica koju su sobom doneli iz postojbine - sela Vrbica kod Borskog rudnika. Moj čukundeda Dušan bio je gorostasnog rasta, po zanimanju kovač, ali i pesnik. Sačuvana je sveska sa njegovim pesmama i zapisima.
- Maturirala sam u čuvenoj Zrenjaninskoj gimnaziji, osnovanoj još davne 1846. Pored najstarijeg pozorišta na Balkanu, moj rodni grad ima i veliku muzičku tradiciju koja je iznedrila svetski poznate omladinske horove. Tako je bilo normalno da i ja počnem da se bavim muzikom. Završila sam nižu muzičku školu za gitaru kod prof. Josifa Tajtija, kao i odsek za solo pevanje.
- U Beogradu sam upisala Pravni fakultet, ali kako više bez muzike nisam mogla, paralelno sam upisala i srednju muzičku školu, solo pevanje kod prof. Radmile Trninić. Već sa treće godine fakulteta, sudbina me je odvela u Rim na prijemni ispit na Konzervatorijum "Santa Čečilija". Primali su samo dvoje studenata, a prijavilo se više od 400 kandidata. Bila sam prva i danas jedina Srpkinja koja je studirala i diplomirala na ovom najstarijem i najčuvenijem konzervatorijumu na svetu za operske pevače. Na drugoj godini sam izabrana da kao sopran budem solista hora i orkestra italijanske državne radio televizije RAI. Sa te pozicije pevala sam u koncertnim dvoranama u svim krajevima sveta, ali sam istovremeno vodila uspešnu opersku karijeru i oprobala se u najpoznatijim ulogama kao koloraturni sopran. Usavršavala sam glas i magistrirala sam u Beogradu kod prof. Zvonimira Krnetića.
Prilog o "Oluji"
- U jednom momentu sam ustanovila da mi muzika nije dovoljna, pa sam počela da se bavim novinarstvom. Tako sam u periodu od 1993. pa do 2007. bila glavni urednik i voditelj informativnog radio programa RAI na srpskom i hrvatskom jeziku koji se zvao Radio Rim.
Potom, dopisnik za BK i B92 televiziju, pisala za časopise "Bre", "Glas javnosti", kao i za "Politiku", "Ilustrovanu Politiku", "NIN", "Glas kanadskih Srba", ali i za brojne italijanske listove. Za RAI sam radila ekskluzivne autorske emisije i reportaže, a jedan od mojih poznatijih priloga koji je obišao svet jeste o egzodusu Srba tokom akcije "Oluja".
- Novinarstvo me nije razdvojilo od muzike, ali sam počela da otkrivam sebe u svemu što me je zanimalo. Tako sam 2003. organizovala gostovanje u Srbiji najpoznatijeg evropskog dečjeg festivala Zlatni cekin. Od 2002. do 2005. sam bila savetnik za Balkan predsednika Federutilitasa, granskog udruženja 450 italijanskih preduzeća za energiju, vodu i ambijent. Ponosna sam što sam bila nosilac prve humanitarne dozvole UN za Jugoslaviju iz Italije. Mnoge moje aktivnosti vezane za Srbiju su me odvele na 50. Srpski dan u Nijagari, gde sam bila počasni gost i glavni govornik.
- Baviti se istorijom bila je za mene najnormalnija stvar. Od najranijeg detinjstva tata me je uspavljivao istorijskim pričama. S druge strane, kada naiđete na potvrde o falsifikovanju istorije koje su u direktnoj vezi sa životom mog naroda, ne verujem da bi iko mogao da ostane ravnodušan. Tako sam počela da kopam, pišem i objavljujem knjige koje se dele na one vezane za noviju istoriju i Drugi svetski rat i one vezane za Prvi svetski rat. Među banatskim Srbima, istorija je, baš kao i muzika, deo svakodnevnog života. Ona je Srbe u Banatu spasla od asimilacije većinskih naroda, formirala njihovu nacionalnu svest i bila osnova misli o ujedinjenju sa maticom Srbijom. Zato me iritiraju ideje o autonomaštvu Vojvodine, regije koja je postojala samo nekoliko decenija pre pripajanja sa Srbiji, a koja je aktuelno jedna veštačka tvorevina. Nema veze sa voljom naroda, koja je poslednji put bila izražena novembra 1918. odlukom svih skupština naroda Srema, Baranje, Bačke i Banata, a izrekao ju je Jaša Tomić da se pripoje Srbiji "bez uslova, bez pregovora i bez pogovora".
Radovan kao nagrada
- Prevodilaštvo je takođe moja velika ljubav. Prevela sam nekoliko knjiga, ali za mene je simultani prevod najinteresantniji jer se uvek dogode neke nepredviđene situacije. Na primer, nekadašnji premijer Italije Silvio Berluskoni bio je izuzetno duhovit i njegovi susreti sa drugim državnicima su stvarno bili zabavni za prevodioca. Dešavalo se da i drugi zvaničnici vole da se šale, a zna se da je to najteže prevoditi. Inače, obično se simultano prevodi u paru. I onda se desi situacija da ja obično započnem prevod, pa pošto su pale duhovite primedbe, dok sam ja prevodila - svi su se smejali, mojoj koleginici nije bilo lako jer se više niko nije smejao šalama. Tada je dolazilo do negodovanja. Obično se tada pribegavalo kompromisnom rešenju, a to je da ja prevodim sama sve vreme susreta.
- Simpatičan je bio i susret Borisa Tadića, tada ministra odbrane Srbije, sa italijanskim ministrom odbrane Antonijem Martinom. Tadić je pričao na tečnom engleskom i voleo je da to pokaže bez pomoći prevodioca. Meni je to odgovaralo, jer mi je davalo mogućnosti da se malo odmorim. Međutim, Antonio Martino, sin čoveka koji je za Italiju potpisao povelju o ujedinjenoj Evropi, odrastao je u SAD i maternji jezik mu je bio engleski. To Tadić ili nije znao ili je smetnuo s uma. Pri tom, Martino se striktno pridržavao diplomatskog protokola koji traži prevodioca, bez obzira na to da li se poznaje ili ne jezik druge strane. Tokom ručka, svi su prihvatili da pričaju na engleskom, a Tadić mu je, pokazavši na mene, rekao: "Dragi kolega, Srbija je mala zemlja, ali vidite kako mi i u Rimu imamo veliko znanje, lepotu i sposobnost." Na to mu je ministar Martino smeškajući se odgovorio: "Dragi kolega, grešite. Mislili ste da kažete da to veliko znanje, lepotu i sposobnost imamo mi, a ne vi. Gospođa je član moje, a ne vaše delegacije." Nastao je muk, pa kada se Boris Tadić nasmejao, svima je laknulo. Meni je bilo i drago i tužno. Prijale su mi njegove pohvale, ali ministar Italije je bio u pravu. Srbija često ne zna da ceni ono što ima, pa to postaje ponos i bogatstvo nekoga drugog.
- U privatnom životu, moj najblistaviji momenat bilo je rođenje mog sina Radovana koji je ime dobio po mom ocu, a svom dedi. On je danas perspektivan mladić koji studira Tehnički univerzitet u Berlinu, na fakultetu za matematiku. Osim srpskog, govori italijanski, engleski i nemački jezik. Svira klavir i osvojio je nekoliko republičkih i međunarodnih priznanja. Raša je moja najveća nagrada.
Briljantno pamćenje Zorana Đinđića
- Sa Zoranom Đinđićem sam se susrela 1994. godine, kada sam ga, nešto posle Uskrsa, intervjuisala za RAI. To je bio njegov prvi intervju kao lidera opozicije u Srbiji dat za jednu zapadnoevropsku državnu televiziju. Nakon nekoliko godina smo se sreli u Rimu, kada je kao premijer došao u zvaničnu posetu Italiji. Iznenadilo me je da se odlično sećao našeg prvog susreta, čak svakog detalja i rekao mi je da mu se veoma dopala tašna koju sam ja tada nosila i podsetio me kako je izgledala. Bila sam zbunjena njegovim zapažanjem i pamćenjem koje mi je svakako imponovalo.
- Sve što sam do sada uradila, radila sam srcem i svemu sam dala deo sebe. Nisam imala vremena da se prepuštam maštanju. Svaki dan mi je kratak da uradim i polovinu onoga što želim. Radim i po 18 sati na dan, uživam u tome i nikada mi nije dosadno. Svaki dan donosi neki novi izazov. Imam divnu porodicu, iskrene prijatelje u svim krajevima sveta, svugde se osećam na svome, činim dobro i zadovoljna sam onim što jesam. Ne treba mi ništa preko toga.
Duhoviti Boškov
- Kada je iz Đenove, gde je trenirao Sampdoriju, dolazio u Rim, fudbalski mag Vujadin Boškov je uvek voleo da bude u društvu svojih zemljaka pa smo se tako družili. Italijani su ga silno voleli, ne samo kao jednog od najpoznatijih fudbalskih trenera svih vremena, već posebno zato što je bio prijatan i simpatičan, zbog njegove brze misli i duhovitosti. I sada, u Italiji, kada se pomene njegovo ime, pljušte njegove izreke: "Da se utakmica završava onda kada sudija dune u pištaljku" ili "Da je fudbalska lopta okrugla", a to znači da se sve do kraja utakmice ne zna ko će pobediti. Kada ga citiraju, to ne koriste isključivo u fudbalskom rečniku, nego univerzalno, za svaku priliku. Bila sam ponosna i počastvovana što sam bila u njegovom društvu.
