I to je (bio) Balkan: Oči vrednije od časti
Čime je Lazarevića osvojila tajanstvena Dorćolka, njegova komšinica Jelica? Odgovor leži u njegovoj autobiografskoj pripoveci "Verter", gde kaže: "Samo oči! One crne, pola otvorene oči što uvek izgledaju da su sanjive nekim nebeskim snom čežnje. Za takve se oči išlo na muke, za njih se lila krv, gubila čast i otadžbina izdavala".
Slično se nalazi i u pripoveci "Vetar": "Dakle, ta devojka imala je crne oči, velike tako da je iz njih duvao neki vetar, i neka promaja me odmah uhvati i ukoči celu levu stranu... I taj pogled dolazi, istina, ozgo, ali se spušta kroza me i silazi još za čitav hvat u zemlju. Ja sam bar osećao gore na temenu rupu i dole za patos zakovane noge".
Naravno, ženske oči, koje su nadahnule mnoge druge čuvene književnike, ne samo srpske, bile su samo medijum u koji su se sabirale sve druge krasote voljenog bića, tako da je Laza K. Lazarević doživeo svoju Jelicu u svim oblicima - osećajnom, čulnom, intelektualnom, filozofskom.
On od svoje drage, dakle, nikada nije zaista pobegao, čak i kada ju je ostavio na cedilu i otišao u Berlin.
Uzalud je pokušao da je zaboravi sa novom ljubavi, sa već znanom Švabicom Anom Gutjar. Oficirska kći sa Dorćola već je ušla u sve njegove damare.
Jelica, koja se lako raspoznaje u "Verteru" i "Vetru", nastanila se i na drugim mestima na kojima je niko ne bi očekivao.
U pripoveci "On zna sve" o jednom letivetru Vučku, Lazarević takođe kao da sam govori: "U prvi mah pogodi me oko! Odmah zatim ona...". A ona, kao tuđa žena, bila je još lepša i privlačnija...
