Za trudnice nije vašar

Među ohridskim muslimankama je dugo živeo običaj da ne izlaze među svet već od četvrtog meseca trudnoće, a u Bosni i Hercegovini trudna žena je svoje stanje tajila dokle god je mogla. U Dalmaciji trudnice uopšte nisu ni izlazile iz kuće, a u Makedoniji žene, kojima se veliki stomak već dobro video, nisu išle ni na slave, sabore, pa ni na svadbe. Ako je baš preka potreba, onda bi ih svekrve pri polasku poškropile bogojavljenskom vodom.

 

Trudnicama su bili zabranjeni i vašari, naročito tamo gde igra majmun ili mečka jer se verovalo da će se dete u njoj "pomesti", poludeti. Nije bilo dobro da gleda ni požar, jer će joj dete dobiti "neprilične mladeži", i druge kožne boljke.

 

U velikom delu pravoslavnog sveta verovalo se da opasnost od uroka raste što je porođaj bliži. Ruskinje tako kriju pravi čas rođenja deteta, jer veruju da će porođajni bolovi biti utoliko teži, ukoliko više ljudi zna da će se trudnica poroditi. Porođaj se naročito krio od neudatih devojaka, a posebno od usedelica, jer se verovalo da je snaga njihove zavisti najveća. Kod lužičkih Srba, porodilja je ležala šest nedelja odvojeno čak i od porodice, a među Grcima, ukućani su se trudili da prve porođajne znake sakriju od suseda, verujući da će se u rađanju dogoditi mnoge nezgode koje dolaze od zlih želja.

 

Muslimanske porodilje u Bosni i Hercegovini su se čuvale od uroka, i to tako što su se i porađale u potpunoj tajnosti, jer se porodilja, a tako se veruje i danas, može ureći i na daljinu, čak i kad se samo misli na nju. Ako se dogodi da porođaj počne, a u kući se nađe neki rođak ili sused, niko se ne pušta iz kuće sve dok se ne začuje dečji plač, kako se vest o porođaju ne bi preprano proširila po spoljnem svetu. Oko porodiljine postelje su se podizali i zastori od čaršava da niko od posetilaca ne bi mogao da vidi mladu majku. To je bio najbolji način da se urok spreči, pa se sa porodiljom dugo razgovaralo samo kroz te zavese.