Knjižar i školska slava
Gligorije Vozarović nije završio velike škole, ali je prosvetiteljskim darom daleko nadmašivao sredine u kojima je živeo.
Rođen na razmeđi 18. i 19. veka u Ležimiru, selu kraj Sremske Mitrovice, već u veoma mladim godinama odlučio je da bude knjigovezac. Zbog toga se preselio u Zemun. Tamo se zaljubio u Saru, udovicu mesnog učitelja Marjanovića, koja je sa njim podelila i ljubav prema pisanoj reči. Sve ovo su zapazili Vuk Karadžić i Aleksa Simić, značajna ličnost Narodne kancelarije, budući da o zanimanju za knjige u to doba nije moglo biti ni pomisli u beogradskoj varoši. Obojica su uporno navaljivala da se Gligorije preseli u Beograd. On ih je na kraju poslušao i od neke žene zakupio kuću do kafane Znak pitanja. Kasnije se preselio u opštinsku zgradu iznad Saborne crkve, i tek 1837. zaradio dovoljno od bavljenja knjigama da bi sebi mogao da podigne i dom. U Beograd je prešao praznih ruku. Knjigovezački alat je prenela Sara iz Zemuna došavši 1828. da se sa njim venča u Sabornoj crkvi.
Vozarović nije dugo ostao knjigovezac. Sklonost prema učenosti kod njega je sve više jačala i on je počeo u svojoj radnji i da prodaje knjige. Nabavljao ih je u Pešti i u Beču jer u Srbiji nije bilo izdavača. Od 1832. okrenuo se i izdavanju knjiga. Prva koju je štampao opisivala je pobunu Srba 1804. godine. Vozarevićeva knjižara vrlo brzo je postala stecište ono malo obrazovanih ljudi u Varoši i baš tu je nastala ideja da se dan Svetog Save i zvanično proglasi školskom slavom. Kao veliki rodoljub, Vozarović je na svojoj njivi, daleko od srca tadašnjeg Beograda, podigao veliki krst i obojio ga u crveno. Time je želeo da obeleži mesto za koje se verovalo da su Turci spalili mošti Svetog Save. Po tom krstu je ceo prestonički kraj dobio ime, Crveni krst. Gligorije Vozarović je otišao u zasluženu penziju 1864. godine. Dve godine kasnije je umro.
Prve novine
Zgradu ispod sadašnjeg mosta Gazela, koju je podigao 1850. godine bravar Štajnlehner, država je otkupila i otvorila štampariju, najviše poznatu po tome što su iz nje izlazile Novine serbske, prve novine u Srba. Počele su da izlaze najpre 1834. u Kragujevcu. Obaveštavale su Srbe o najvažnijim događajima punih 80 godina. Beograđani su oduševljeno dočekali prvi broj. Okupili su se u kafani Znak pitanja kako bi pažljivo slušali istoričara Lazara Arsenijevića, poznatijeg kao Bata Laka, dok je naglas čitao stranicu po stranicu. Kada je završio, prolomilo se urnebesno klicanje. Mala redakcija Novina serbskih je u Beogradu dobila još manju sobu za rad u Štajnlehnerovoj kući, i to tek 12 godina posle selidbe iz Kragujevca. U "redakciju" su jedva stali sto, stolica i raf sa polovnim slovima.
