Dar koji život znači
Ubogim siromasima Tomislavu i Stanislavki Pešić, iz udaljenog, neprohodnog planinskog zaseoka Anđelinkovci na Bareliću, udaljenog oko 25 kilometara od Vranja, reporteri "Vesti" uručili su ovih dana novčanu donaciju od 100 evra. Dar dobročiniteljke Snežane Grudić Petrović iz Berlina, rodom iz Valjeva, koja svoju rodnu grudu ne zaboravlja, iako ima već tri decenije od kako je otišla u svet.
- Bog joj stope kojim hoda blagoslovio i čuvao ih, ovaj novac nam znači više od života. Neko vreme nećemo brinuti o hrani i lekovima. Nemamo ništa, sve ponestalo. Brašno nam je najbitnije, da umesimo lebac i grickamo u toku dana. I to brašno, zajedno sa mačkom, pazimo od miševa. Navrzli se, i oni gladni. Sejemo ga kroz sito, da se ne zarazimo - priča Tomislav.
Odmah su otišli da se razduže u lokalnoj prodavnici, tamo uzimaju ono što im je preko potrebno.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
- Živa nam bila naša dobrotvorka! Zašto nam pomaže - ne znamo. Bog je velik, vidi sve, pa neka je nagradi, neka joj čuva zdravlje i podari sreću. Zahvaljujući njenoj podršci imaćemo za brašno i hleb, a biće i za lekove. Imam 62 godine, nisam star, ali ovaj život će sahraniti i mene i suprugu. Nema boljke koja nas nije spopala. Stanislavka je propala kao i ja, kuka kako je boli glava. Kad ima lekova popije, a kad nema pati. Ponekad nam se čini kao da smo ušli u devetu deceniju - ističe Tomislav.
Bespomoćni da bilo šta promene
- Nemamo stoke, ni kokoške ni petla da zakukuriče pred ulaznim vratima i najavi novi dan. Živimo u sobi gde je pod od neravne zemlje, a prozor mali sa mutnim staklom. Nema ko da popravi crep, popustio je pred naletom kiša i vetra, pa u zemljanom hodniku vlaži stalno. Ja, skoro i ne vidim, Stanislavka ne čuje. Kad se sporazumevamo ona se meni unese u lice, a ja joj priđem na uho - navodi Tomislav.
Pomoć smo im uručili u centralnom selu Barelić jer se do njihove kuće ne može doći, čak ni terenskim autom. Stalne kiše, pljuskovi i provale oblaka razlokale su put do zaseoka gde ima nekoliko kuća, a naseljena je samo Pešićeva. Novčanom daru Pešići su se silno obradovali, a u očima se videla i suza. Stanislavka je vodila pod ruku slabovidog Tomislava, koji nije hteo da ostane kod kuće jer je želeo da uputi reči zahvalnosti dobročiniteljki. U ruci je nosio štap i omanju sekiru jer putem, kako vele, ima dosta izgladnelih pasa.
